Biblijska nova godina doslovno znači "glava godine" ili “početak nove godine” - Roš Hašana.
Iza same proslave nove godine leži nešto više, dublje. To je dan prosuđivanja, jer boziji narod širom sveta sagledavaju svoje učinke u prošlosti i traži oproštaj za svoje grehe. To je dan pamćenja, jer se narod koji je stupio u savez sa Bogom priseća istorije i moli za Izrael. To je dan oglašavanja šofara, jer zvuk šofara nagoveštava početak svetih dana.
Biblijska nova godina traje dva dana - tokom biblijskog meseca Tišri (sedmi mesec).
Običaj je da se tokom nove godine jedu slatki plodovi kao simbol želje za slatkom godinom. Iz istog razloga jedemo kolač od meda za dezert.
Hala se umače u med i nakon toga, prve večeri, kriške jabuke. Med je takođe glavni sastojak u mnogim prazničnim receptima.
Kada sretnemo prijatelje ili rođake za novu godinu, želimo im sretnu novu godinu – šana tova.
U Tori se ne pominje Roš Hašana kao naziv za Novu godinu. ”Prvi dan sedmoga meseca neka vam bude dan odmora, uspomena na trubljenje, sabor sveti” (III knjiga Mojsijeva, 23, 24).
Naziva Roš Hašana pominje se u Tanahu (Starom zavetu) samo jednom i to u Knjizi proroka Jezekilja, ali nije jasno da li se tu misli na Novu godinu. Iz toga se može zaključiti da božiji narod pre vavilonskog ropstva nije praznovao Roš Hašana i Kipur. Oni su u jesen imali samo jedan praznik -praznik sakupljanja plodova i berbe grožđa; on je obuhvatao mnoge obrede koji se danas vrše na Roš Hašana, Jom kipur i Sukot. Tek posle vavilonskog ropstva, taj jesenji praznik je podeljen u tri odvojena praznika, od kojih je svaki dobio svoj naziv.
Roš Hašana i Jom kipur razlikuju se od ostalih biblijskih praznika po atmosferi. Dok je za ostale praznike osobena atmosfera radosti i veselja, na Roš Hašana i Jom kipur izražavaju se osećaji duboke ozbiljnosti i moralne odgovornosti koje život nameće svakom pojedincu. Stoga se ta dva praznika povezuju sa ”Jamim noraim” (Strašni dani), na koje, po vjerovanju, ljudska zajednica izlazi pred ”nebeski sud”. Oni se razlikuju od ostalih biblijskih praznika i po tome što nisu vezani za život seljaka u prirodi, niti za bilo kakav istorijski događaj. Oni su od najstarijih dana vezani za život pojedinca i njegova verska osećanja, za njegova najdublja unutrašnja ispitivanja iponašanja, kako prema Bogu, tako i prema ljudima.
Istorija Nove godine
Razni narodi praznovali su novu godinu u različita godišnja doba. Vavilonci i Persijanci u proleće, stari Egipćani u leto, Rimljani u zimu, a boziji narod u jesen. Boziji narod je počinjao Novu godinu u jesen, po završetku poljoprivrednih radova, kada su plodovi sa polja i voćnjaka već bili sakupljeni i spremljeni u ambare, kad žedna zemlja očekuje kišu i početak novog rastinja.
Međutim, u Tanahu (Stari zavet) se prolećni mesec nisan spominje kao prvi mesec u godini, a ne sedmi mesec tišri u kojem se slavi biblijska nova godina. To se objašnjava time što je božiji narod imao dve nove godine, a u Mišni se spominju čak četiri.
Jevrejski istoričar Josif Flavije tvrdi da verska Nova godina pada u nisanu, a građanska u tišriju. Mada se prvi tišri ne pominje kao Nova godina ni u Tanahu ni u knjigama iz vremena Drugog hrama, ipak se može pretpostaviti da se taj dan u vreme Drugog hrama praznovao kao Nova godina. U talmudskoj književnosti, koja je nastala neposredno posle razaranja Drugog hrama, prvi tišri se naziva Roš Hašana (Nova godina). Već tada je bilo prošireno verovanje da je Roš Hašana dan kada se čovečanstvu sudi na nebesima. Uskoro posle razaranja Hrama, Roš Hašana je dobila obeleža koja ima i danas. Praznik se uglavnom provodio u hramu, duvalo se u sofar, a molitve su postale duže i brojnije. Kasnije su dodavane nove molitve, a u srednjem veku i pijutim (pesme pobožnog sadržaja).
Običaji za praznik
Da bi se jače istaklo očekivanje dobre godine, postoji običaj da novogodišnja večera započne nečim slatkim, obično kriškom hleba sa medom ili šećerom, ili pak jabukom umočenom u med. Iz istog razloga izbegava se kiselo i ljuto. Ovi običaji se zasnivaju na verovanju da pojedini obredi ili radnje imaju magičnu moć. Ako se, na primer, unese hleb u novu kuću, onda toj kući neće nedostajati hleba. Ako se početkom godine polije žrtvenik vodom, znači da će biti kiše u izobilju. Prema tome, ako se na Novu godinu jedu slatka jela, godina će biti slatka. Na istoj pretpostavci zasniva se i običaj da se na početku večere jede glava neke životinje, obično jagnjeta ili ribe. Pre toga se izgovara molitva, koja se završava rečima: ”Da budemo glava, a ne rep”, čime se ističe želja da nas uvažavaju. Riba se jede i zato što se smatra simbolom plodnosti. Negde se na Roš Hašana jede nar (šipak, nar) zbog obilja zrna u njemu. Rabini su izračunali da u naru ima 613 zrna, koliko i zapovesti kojih Jevreji treba da se pridržavaju (Tarjag -micvot).
Vernici se mole sa zanosom koji dostiže vrhunac prilikom obreda duvanja u šofar, ili kad pred otvorenim svetim ormarom (Aron akodeš) počinje ”Untane tokef”, molitva u kojoj se opisuje dan strašnog suda. Posle ručka nema uobičajenog odmora. Vernici se vraćaju u sinagogu, čitaju psalme i vrše popodnevnu službu (Minha), zatim odlaze do najbliže vode u koju simbolično stresaju svoje grehe. Po povratku u hram, ponovo čitaju psalme i obavljaju večernju molitvu (Arvit).
Određianje novog meseca i praznika vršilo se u stara vremena na osnovu iskaza očevidaca koji su svedočili pred Sanedrinom da su videli mlad mesec. Novi mesec se najavljivao paljenjem vatri na vrhovima brda, ali kad se pokazalo da taj način nije dovoljno pouzdan, onda se to radilo pomoću glasnika. Međutim, nije bilo mogu´ce da se svi Jevreji, koji su bili raštrkani po mnogim zemljama, obaveste o tačnim datumima pojedinih praznika. Zato je u vreme Drugog hrama odlučeno da se praznovanje u zemljama dijaspore produˇzi po jedan dan. Taj dodatni dan naziva se ”Jom tovšeni šel galujot”. Jom kipur, se zbog strogog posta, i u dijaspori praznuje samo jedan dan, dok je Roš Hašana izuzetak, te se i u Izraelu slavi dva dana. Reformistički Jevreji su odbacili ”Jom tov šenišel galujot”; oni praznuju Roš Hašana samo jedan dan.
